Međunarodni sud pravde

 

 

U članku o Ujedinjenim nacijama se može videti da je Međunarodni sud pravde organ Organizacije ujedinjenih nacija. On je osnovan Statutom Suda, koji je sastavni deo Povelje UN, mada članstvo u statutu nije uslovljeno članstvom u Organizaciji UN. Sedište Suda je u Palati mira u Hagu. Kao što se OUN može smatrati naslednikom Društva naroda, tako se i Međunarodni sud pravde može smatrati naslednikom Stalnog suda za međunarodno pravo, koji formalno nije bio organ društva naroda, ali je čvrsto bio oslonjen na tu Organizaciju.

Međunarodni sud prave se sastoji od 15 stalnih sudija koje biraju Savet bezbednosti i Generalna skupština UN na mandat od 9 godina. Izbori se održavaju svake treće godine, uz penzionisanje trećine sudija svaki put. Za pravovaljani rad Suda potreban je odgovarajući kvorum od devet sudija. Dvojica sudija ne mogu da budu državljani iste države. Ukoliko među sudijama neki od njih ima državljanstvo strana u postupku pred Sudom, druga strana u sporu, ako nema među sudijama svog državljanina, može da izabere jedno lice koje će se pridružiti Sudu, samo u tom slučaju, u svojstvu sudije ad hoc. Stoga, moguće je da čak 17 sudija učestvuje u nekoj parnici.

Prilikom izbora sudija vodi se računa o tome da u Sudu budu ravnomerno zastupljeni glavni pravni sistemi. U skladu sa ovim pravilom se biraju trojica sudija iz Afrike, dvojica iz Latinske Amerike, trojica iz Azije, dvojica iz Istočne Evrope i petorica iz Zapadne Evrope i drugih država. Iako to nije pravno pravilo, običaj je da u sastav Suda ulaze državljani stalnih članica Saveta bezbednosti.

Države nemaju stalne predstavnike pri Sudu, nego sa njim komuniciraju preko ministra spoljnih poslova ili ambasadora akreditovanog u državi sedišta suda. Stranke u sporu pred Sudom predstavljaju zastupnici koji su ovlašćeni da preduzimaju sve formalne akte u ime države pred Sudom.

Prema Članu 34 Statuta Međunarodnog suda, isključivo države mogu da budu strane u postupcima koji se završavaju donošenjem presude. Sud je otvoren za sve države članice UN, kao i za države koje nisu članice UN, ali jesu strane ugovornice Statuta. Sud obično zaseda u punom sastavu, ali je nedavno postala praksa da zaseda u manjim sudskim većima, koje obično čine 3-5 sudija.

Pri odlučivanju o slučaju, Sud konsultuje međunarodno pravo, kao i međunarodne konvencije, međunarodne običaje, a može uzeti u obzir i akademska pisanja i prethodne sudske odluke radi tumačenja. U teoriji, uz saglasnost strana, sud može da sudi po pravdi (ex aequo et bono), u kom slučaju donosi odluku zasnovanu na tome šta je pravično pod datim okolnostima. Međutim, ova odredba još nije korišćena u sudskoj istoriji.

Pored ovoga, Međunarodni sud je nadležan da daje savetodavna mišljenja. Generalna skupština i Savet bezbednosti, kao i drugi organi Ujedinjenih nacija i specijalizovane organizacije ako ih na to ovlasti Generalna skupština, mogu da traže savetodavno mišljenje o pitanjima u okviru njihove delatnosti. Odredba koja reguliše ovo pitanje je široko postavljena i dozvoljava Generalnoj skupštini i Savetu bezbednosti da se obrate Sudu radi savetodavnog mišljenja o svakom pravnom pitanju.

Vukašin Čolević

Please follow and like us: