Bosmanovo pravilo

Kako je nastanak tzv. Bosmanovog pravila, koje je direktan proizvod presude donete od Evropskog suda pravde, izmenilo karakter evropskog sporta ?

Da li ste čuli za Žan-Mark Bosmana (Jean-Marc Bosman) ?

Moderna faza transfera u fudbalu , počinje sa donošenjem presude od strane Evropskog suda pravde, sa sedištem u Luksemburgu 15. decembra 1995. godine, u poznatom slučaju Union Royale Belge des Sociétés de Football Association ASBL v Jean-Marc Bosman (1995) C-415/93.

Bosman je bio relativno nepoznati fudbaler, ali je imao mnogo veći uticaj na fudbal nego bilo koji igrač ili menadžer ikada. Ovaj slučaj na belgijskom sudu devedesetih promenio je fudbal zauvek .
Naime, Bosman je 1990. tražio novi klub jer mu je istekao ugovor sa njegovim tadašnjim klubom FK Lijež i hteo je da pređe u francuski klub Dankirk (Dunkirk). U trenutku kada mu je isticao ugovor, dobio je predlog kluba za koji je igrao da produži ugovor, uz uslov da mu plata bude umanjena za 40% u odnosu na platu koju je primao po osnovu ugovora koji je isticao. Bosmanu ovo nije odgovaralo i nije želeo da pristane na ovakve uslove, a kako bi ga sprečili da napusti Lijež, postavili su ogromnu otkupnu cenu, tzv obeštećenje. Pravila Belgijske kraljevske unije fudbalskih klubova propisivala su da je klub koji preuzima igrača dužan da plati naknadu poslednjem klubu za koji je igrač nastupao. Kada je hteo da pređe u francuski klub, belgijski klub je odbio da pošalje sertifikat o transferu pošto francuzi nisu želeli da plate naknadu i francuska strana se povukla iz pregovora o transferu.

Kao kazna Bosmanu koji je želeo da ode, plata je smanjena i on je prebačen da trenira sa juniorima. Poveo je pravnu bitku protiv kluba, belgijske federacije i UEFA, pozivajući se na zakone EU o slobodnoj trgovini, tačnije slobodi kretanja radnika radnika unutar EU i njihovim pravima.
Apelacioni sud iz Liježa, na osnovu člana 177.Ugovora o Evropskoj ekonomskoj zajednici, obratio se Evropskom sudu pravde za tumačenje članova 48, 85. i 86. Ugovora. Tumačenje načina primene navedenih članova Ugovora bilo je neophodno radi rešavanja nekoliko spornih pitanja nastalih između:

1) Belgijske kraljevske unije fudbalskih klubova (URBSFA) i Bosmana;
2) Liježkog kraljevskog kluba SA (,,RC Liege”) i Bosmana,
3) UEFA i Bosman-a.

Nakon saslušanog mišljenja zastupnika Belgijske kraljevske unije fudbalskih klubova, UEFA-e, Žan Mark Bosmana, vlade Danske, vlade Nemačke, vlade Francuske, vlade Italije i Evropske komisije, kao i nakon izjave Opšteg pravobranioca na zasedanju od 20. septembra 1995. godine, Sud je doneo konačnu odluku. Evropski sud pravde je, odlučujući o pitanjima suda iz Liježa doneo odluku da član 48. Ugovora o EZZ sprečava primenu pravila sportskih saveza po kojima profesionalni fudbaler, koji je državljanin jedne države članice, ne može, po isteku ugovora sa klubom biti zaposlen u drugom klubu, u drugoj državi članici, osim ako budući klub ne plati bivšem klubu naknadu za transfer, treniranje i razvoj. Član 48. isključuje primenu pravila nacionalnih i međunarodnih sportskih saveza u skladu sa kojima u takmičarskim utakmicama koje oni organizuju, fudbalski klubovi mogu uključiti samo ograničeni broj profesionalnih igrača koji su državljani druge države članice EU. U tom slučaju, Sud je došao do zaključka da državljani zemalja članica EU imaju pravo koje im direktno proizlazi iz Ugovora da napuste zemlju porekla, 111 uđu na teritoriju druge države članice i nastane se iz ekonomskih razloga u drugoj državi i u njoj se bave delatnošću kojom žele.

Pre nego što je “Bosmanovo pravilo” stupilo na snagu, igrači su mogli da prelaze iz jednog u drugi klub ako se oba kluba dogovore, što je u suštini slučaj i danas, ali sa razlikom da se to odnosi i na igrače koji nisu više pod ugovorom sa bivšim klubom. To je imalo za posledicu da se još uvek moralo platiti i za igrače koji su bez ugovora, odnosno koijima je ugovor istekao. U periodu pre Bosmanovog pravila postojala su i ograničenja koja se tiču stranih igrača. U tom momentu klubovi u evropskim takmičenjima su imali pravo na samo tri strana igrača. Sastav su dopunjavali i dvojica takozvanih “asimilovanih“ fudbalera koji su takav status dobili igranjem za mlađe kategorije tog kluba.

Ovom presudom igračima je priznato pravo na slobodu kretanja. Oni su dobili mogućnost da napuste klub po isteku ugovora i da zaključe ugovor sa novim klubom u okviru EU, bez obaveze plaćanja naknade, zbog prelaska, klubu koji napuštaju. Od Bosmanovog pravila o transferu o obavezi plaćanja transferne naknade može se govoriti samo ako igrač napušta klub pre isteka važnosti ugovora koji ima sa klubom. Ranije pravilo, prema kome se transferna naknada plaćala i onda kada je ugovor igrača sa klubom prestao da proizvodi pravno dejstvo, je zabranjeno.

Kao posledica presude pred Evrospkim sudom pravde nastala su sledeća pravila;
• postalo je nezakonito ugovarati cenu transfera za igrače kojima je istekao ugovor koji prelaze u drugi klub u okviru EU,
• „Sistem kvota“ koji se odnosi na to koliko stranih igrača može biti u klubovima je u potpunosti promenjen, i od tad je dozvoljeno dovođenje stranih igrača iz zemalja EU koliko je klubu potrebno.

Drugim rečima, klubovi i federacije nisu imali pravo da zadržavaju igrače kojima je istekao ugovor, ali i da ograničavaju broj stranaca kada su igrači iz EU u pitanju. Dakle, svaki fudbaler iz zemlje EU više nije bio stranac u bilo kojoj zemlji iz ove organizacije.

I od tada, moderni fudbal se promenio zauvek.

Ivona Ninkov

Please follow and like us: