ČL.10 Evropske konvencije za ljudska prava

                                                    SLOBODA IZRAŽAVANJA

Sa pojavom Evropske konvencije i drugih dokumenata iz oblasti zaštite ljudskih prava, došlo je i do velike promene u karakteru međunarodnog prava. Tokom proteklih decenija jedini subjekti međunarodnog prava bili su države i organizacije država. Razvoj ljudskih prava, koji se desio naročito posle Drugog svetskog rata, nametnuo je potrebu  transformacije odnosa unutar međunarodnog prava.

Sloboda izražavanja je pravo samo po sebi, ali predstavlja i komponentu drugih prava koja su zaštićena Konvencijom. Član 10 Konvencije predstavlja jednu od najznačajnijih sloboda svakog demokratskog društva. Njime se štiti sloboda izražavanja koja je u osnovi ideje demokratije i predstavlja temelj na kome počiva ravnopravnost građana u svakom društvu. Sloboda izražavanja je osnovni uslov za razvoj svakog pojedinca jer omogućava svakome aktivno učešće u društvenim i demokratskim procesima. Bez razmenjivanja različitih ideja, demokratija kao oblik državnog uređenja, koji je danas dominantan u svetu, gubi svoju najvažniju karakteristiku-pluralizam.

Sloboda izražavanja je stub uspešne demokratije. Ona doprinosi  raspravama o pitanjima od javnog značaja i podstiče sveobuhvatni razvoj društva i svakog pojedinca (Handyside v.the UK App.No 5493/72 ECtHR 7.12.1976,p 49)

Čl.10 Konvencije je struktuiran u dva stava:

  1. definisu se slobode koje su zaštićene
  2. okolnosti pod kojima država može legitimno da se meša u ostvarivanje slobode izražavanja

Prvi stav dalje obuhvata tri celine koje se odnose na:

  • slobodu posedovanja misljenja
  • slobodu saopštavanja informacija i ideja
  • slobodu prikupljanja informacija i ideja

Sloboda posedovanja mišljenja predstavlja preduslov za druge slobode garantovane cl.10 Konvencije i ona uziva gotovo apsolutnu zaštitu u smislu da se moguće restrikcije izložene u stavu 2 ne primenjuju.

Sloboda saopštavanja informacija i ideja je od najvećeg značaja za politički život i demokratsku strukturu zemlje. Ona omogućava slobodnu kritiku vlade, što je najznačajniji pokazatelj slobodne i demokratske države. Arbitrarne zabrane slobode izražavanja karakterišu totalitarne režime gde se politička opozicija ne toleriše, a individualno izražavanje smatra opasnim po društveno jedinstvo. Politički govor podrazumeva slobodu izražavanja političara, uključujući i opozicione. Izraz političko izražavanje  obuhvata ne samo teme koje se odnose na politiku, političare i državu, već i sva pitanja od javnog interesa (Thorgeirson v.Iceland App 13778/88 EctHR 25.06.1992, p 61). Prilikom iznošenja svojih stavova političari ili lica koja govore o pitanjima od javnog interesa prezentuju činjenične izjave ili izvode svoje vrednosne sudove. Prema mišljenju Evropskog suda za ljudska prava, činjenične izjave ne treba poistovećivati sa vrednosnim sudovima. Ovo razlikovanje ima velike suštinske posledice. Istinitost činjeničnih izjava se mora dokazati dok vrednosni sudovi ne moraju a i ne mogu da se dokazuju(Feldek v. Slovakia, (App. no. 29032/95), ECtHR, 12.7. 2001., § 75)

Pravo na politički govor i govor u javnom interesu nije apsolutno. Ograničenje je neophodno ukoliko se političkim govorom i govorom u javnom interesu podstiče na nasilje. Sud je ovakvo stanovište zauzeo i u slučaju  Surek protiv Turske. ( Zana v. Turkey, (App no.18954/91), EctHR,  25.11.1997 §. 47, Steel and Morris v. UK, (App.no. 68416/01), ECtHR, 13.02.2005. § 86)

Član 10 štiti ne samo izražavanje koje je neutralno ili povoljno državama ili vladama, već i izražavanje koje može povrediti, šokirati ili uznemiriti državu ili neki deo populacije(Handyside v.the UK App.No 5493/72 ECtHR 7.12.1976,p 49;Steel and Morris v .The UK App No.68416/01 EctHR 15.02.2005, p 87). Pod zaštitu potpada i uvredljiv govor.To su zahtevi pluralizma, tolerancije i otvorenih gledišta.

Sloboda da se prikupljaju informacije i ideje obuhvata pravo da se one prikupe i da se traze kroz sve moguce izvore.

 Ograničenja slobode izražavanja (član 10 stav 2)

Uprkos svom nesumnjivom značaju, sloboda izražavanja nije apsloutna jer u određenim situacijama javni interesi prevazilaze interese pojedinaca. Usled toga, neophodno je da postoje određeni mehanizmi kojima se sloboda izražavanja ograničava. Sloboda izražavanja ograničena je članom 17 Konvencije koji zabranjuje zloupotrebu  prava predviđenih Konvencijom, između ostalog i prava zagarantovanih članom 10.

Član 17 Konvencije isključuje izražavanje koje je usmereno na negiranje Konvencijom zaštićenih prava. Drugim rečima, zabranjena je zloupotreba prava na izražavanje, što podrazumeva da se ovo pravo ne moze koristiti u svrhe veličanja nacizma, slavljenja holokausta ili podsticanja na rasnu  i nacionalnu mržnju. Svako drugo izražavanje uživa zaštitu, osim ukoliko nije u suprotnosti sa stavom 2 člana 10 Konvencije.

Evropski sud tumači ove standarde u svakom konkretnom slučaju. Zemlje ugovornice Konvencije uživaju izvesnu fleksibilnost u procenjivanju da li takve povrede postoje, ali to se događa uz nadzor evropskih institucija, koji obuhvata i pravne propise i odluke kojima se one primenjuju.

Svedoci smo mnogobrojnih tragicnih dogadjaja, ali malo koji je izazvao toliku polemiku i osudu javnosti kao sto je slučaj užasnog masakra u prostorijama francuskog satiričnog časopisa Charlie Hebdo, gde su živote izgubili novinari, karikaturisti, policajci i taoci. Nakon tog nemilog dogadjaja, ponovo se postavilo pitanje granice slobode izražavanja, kao jedno od osnovnih ljudskih prava. U tumačenju Konvencije i cl.10, Sud ne daje državama neograničenu diskreciju, jer je i samo diskreciono pravo pod evropskim nadzorom prilikom procene da li odredjena situacija potpada pod ogranicenja člana 10.

Ono sto se kroz analizu francuskih propisa moze videti je da su oni veoma strogi kada se radi o govoru mržnje. Vredjanje na osnovu vere ili izazivanje mržnje, veličanje terorizma predstavlja krivično delo. Charlie Hebdo je nebrojeno puta tužen od strane verskih grupa, a predmeti koji su se pojavljivali pred sudom pokretani su da bi se utvrdilo da li karikature ili tekstovi predstavljaju govor mržnje. Naime, govor mrznje je jedan od vidova ograničenja slobode izražavanja, a u korist dostojanstva različitih društvenih grupa. Uopšteno govoreći, kada se neka društvena grupa javno izloži ruglu, smatra se da je izvršen govor mržnje. U različitim državama i pravnim sistemima, postoje različite krivičnopravne odredbe govora mržnje. Treba posebno istaći da nije svaka misao protkana mržnjom, a ni svaka izrečena mržnja – govor mržnje u političkom i pravnom smislu.

Glavna obelezja govora mržnje su netolerancija i diskriminacija po raznim osnovama, kao posledica različitih stereotipa i negativnih predrasuda, uključujući i versku netoleranciju. Sloboda prestaje upravo tamo gde počinje mržnja. Govor mržnje je jedan od pokazatelja nedemokratičnosti društva. On podstiče, veliča opravdava diskriminaciju na osnovu nacionalne, etničke, rasne, verske ili bilo koje druge razlike.

U svakom demokratski orijentisanom drustvu, dužnost medija je da prenose informacije i ideje o raznim aktuelnim pitanjima, ali u slučajevima pozivanja na nasilje ili mržnju, domaće vlasti imaju širu diskrecionu ocenu u odlučivanju neophodnosti mešanja u pravo na slobodu izražavanja.

Neophodno je da u svakom liberalnom društvu bude omogućeno raspravljanje o aktuelnim temama, a mi kao pojedinci moramo da prihvatimo da postoje različita gledista i stavovi, što je i suština tolerancije i pluralizma.

Ono sto zaključujem kod karikaturista je da je satirično prikazivanje proroka Muhameda apsolutno dozvoljeno, legitimno i legalno, ali očigledno neprihvatljivo za lica koja su izvrsila onakav svirepi zlocin. „Svaka karikatura predstavlja portret koji je ponekad na granici dobrog ukusa kako bi ispunio svoju parodijsku funkciju, bilo na burleskan ili groteskan način, jer tada preterivanje zvuči kao dosetka zahvaljujući kojoj je moguće zaobići cenzuru“ . (Izvod iz presude Suda visoke instance u Parizu predmet broj 2007-327959, 22.mart 2007)

Takav prikaz je sastavni deo slobode izrazavanje i neodvojivi deo demokratskog društva u kojem živimo. Časopis koji prikazuje karikature je u slobodnoj prodaji, ali upravo od ličnog izbora, stava i momenta opredeljenja zavisi da li će ga neko kupiti. Muhamed nije bio prikazan u vidu karikatutre na bilbordima niti na nacionalnom dnevniku niti na plakatima na javnom mestu, već u satiričnom časopisu čija je osnovna namena da na duhovit i zanimljiv način prikaže pojedine aktuelne teme, pre svega iz politike, ali i ostalih sfera života. Naime, tiraž nedeljnika je pre napada iznosio 60000 primeraka, a broj lista od 25.februara 2015. godine, nakon napada, kada je Muhamed prikazan ponovo na duhovit nacin, sa suzom u oku kako drzi natpis “je suis Charlie” , štampan je u rekordnih 8 000 000 primeraka.

Postavlja se pitanje šta je onda postignuto? Čarli nije ućutkan, izašao je kao pobednik u ovoj Pirovoj pobedi, samo sto više ne osećamo ni humor ni satiru.

Ivona Ninkov

Please follow and like us: